Банька по-белому
Vladimir Semënovič Vysotskij / Владимир Семёнович ВысоцкийOriginale | Versione bielorussa di Mixaś Bulavacki (1999) |
БАНЬКА ПО-БЕЛОМУ Протопи ты мне баньку по-белому - Я от белого свету отвык. Угорю я, и мне, угорелому, Пар горячий развяжет язык. Протопи ты мне баньку, хозяюшка, Раскалю я себя, распалю. На полати у самого краюшка Я сомненья в себе истреблю. Разомлею я до неприличности, Ковш холодный - и все позади. И наколка времëн культа личности Засинеет на левой груди. Протопи ты мне баньку по-белому, Я от белого свету отвык. Угорю я, и мне угорелому Пар горячий развяжет язык. Сколько веры и лесу повалено, Сколь изведано горя и трасс, А на левой груди профиль Сталина, А на правой - Маринка анфас. Эх, за веру мою беззаветную Сколько лет "отдыхал" я в "раю"! Променял я на жизнь беспросветную Несусветную глупость мою. Протопи ты мне баньку по-белому, Я от белого свету отвык. Угорю я, и мне угорелому Пар горячий развяжет язык. Вспоминаю, как утречком раненько Брату крикнуть успел: "Пособи!" И меня два красивых охранника Повезли из Сибири в Сибирь. А потом на карьере ли, в топи ли, Наглотавшись слезы и сырца, Ближе к сердцу кололи мы профили Так, чтоб слышал как рвутся сердца. Не топи ты мне баньку по-белому, Я от белого свету отвык. Угорю я, и мне угорелому Пар горячий развяжет язык. Ох, знобит от рассказа дотошного, Пар мне мысли прогнал от ума. Из тумана холодного прошлого Окунаюсь в горячий туман. Застучали мне мысли под темечком, Получилось, я зря им клеймëн! И хлещу я берëзовым веничком По наследию мрачных времëн. Протопи ты мне баньку по-белому, Я от белого свету отвык. Угорю я, и мне угорелому Пар горячий развяжет язык. | ЛАЗЬНЯ ПА-БЕЛАМУ Прапалі ты мне лазьню па-беламу - Я ад белага страх як адвык! Ашалею - і мне, ашалеламу, Коўш халоднай разьвяжа язык. Прапалі ты мне лазьню, спадарынька! Распалю я сябе, расьпяку. На палку - разамлелы, распараны, - Я сумненьні свае адсяку. Задымлю, як вясною праталіна. Коўш халоднай - і ўсё адымчыць. І наколка часоў культа Сталіна Засінее на левым плячы. Прапалі ты мне лазьню па-беламу - Я ад белага неяк адвык. Ашалею - і мне, ашалеламу, Пар гарачы разьвяжа язык. Колькі веры і лесу павалена! Колькі зьведана гора і трас! А на левым плячы - профіль Сталіна, А на правым - Марынка анфас. Эх, за веру маю безаглядную Колькі год я ў раі перавёў! Прамяняў на жыцьцё непрагляднае Несусьветнае глупства сваё! Прапалі ты мне лазьню па-беламу - Я ад белага неяк адвык. Ашалею - і мне, ашалеламу, Пар гарачы разьвяжа язык. Не забыць мне, як ранкам цудоўненькім Брату крыкнуць пасьпеў «Забяры!», Як мяне два прыгожых ахоўнікі Дастаўлялі зь Сібіру ў Сібір. А затым у бараку пад кроквамі, Наглытаўшыся сьлёз і дзярма, Каля сэрцаў калолі мы профілі, Каб ён слухаў, як сэрцы грымяць. Не палі ты мне лазьню па-беламу - Я ад белага дужа адвык. Ашалею - і мне, ашалеламу, Пар гарачы разьвяжа язык. Зябну я, успамінамі змучаны, Пар мне думкі зьмяшаў-паламаў. І з туману халоднай мінуўшчыны Выплываю ў гарачы туман. Зацурчэлі мне думкі пад цемечкам: Што ж, дарма я плячо ім змарыў? І лупцую бярозавым венічкам Я па спадчыне змрочнай пары. Прапалі ты мне лазьню па-беламу - Я ад белага страх як адвык! Ашалею - і мне, ашалеламу, Коўш халоднай разьвяжа язык. LAŹNJA PA-BELAMU Prapali ty mne laźnju pa-belamu - Ja ad belaga strax jak advyk! Ašaleju – i mne, ašalelamu, Koŭš xalodnaj raźvjaža jazyk. Prapali ty mne laźnju, spadaryńka! Raspalju ja sjabe, raśpjaku. Na palku – razamlely, rasparany, - Ja sumneńni svae adsjaku. Zadymlju, jak vjasnoju pratalina. Koŭš xalodnaj – i ŭsë adymčyć. I nakolka časoŭ kul'ta Stalina Zasinee na levym pljačy. Prapali ty mne laźnju pa-belamu - Ja ad belaga nejak advyk. Ašaleju – i mne, ašalelamu, Par garačy raźvjaža jazyk. Kol'ki very i lesy pavalena! Kol'ki źvedana gora i tras! A na levym pljačy – profil' Stalina, A na pravym – Marynka anfas. Əx, za veru maju bezagljadnuju Kol'ki god ja ŭ rai peravëŭ! Pramjanjaŭ na žyćcë nepragljadnae Nesuśvetnae glupstva svaë! Prapali ty mne laźnju pa-belamu - Ja ad belaga nejak advyk. Ašaleju – i mne, ašalelamu, Par garačy raźvjaža jazyk. Ne zabyć mne, jak rankam cudoŭneńkim Bratu kryknuć paśpeŭ “Zabjary!” Jak mne dva prygožyx axoŭniki Dastaŭljali ź Sibiru ŭ Sibir. A zatym u baraku pad krokvami, Naglytaŭšysja ślëz i dzjarma, Kalja sǝrcaŭ kaloli my profili, Kab ën sluxaŭ, jak sǝrcy grymjać. Ne pali ty mne laźnju pa-belamu - Ja ad belaga duša advyk. Ašaleju – i mne, ašalelamu, Par garačy raźvjaža jazyk. Zjabnu ja, uspaminami zmučany, Par mne dumki źmjašaŭ-palamaŭ. I z tumanu xalodnaj minuŭšcyny Vyplyvaju ŭ garačy tuman. Zacurčǝli mne dumki pad cemečkam : štol ž, darma ja pljačo im zmaryŭ? I lupcuju bjarozavym veničkam Ja pa spadčyne zmročnaj pary. Prapali ty mne laźnju pa-belamu - Ja ad belaga nejak advyk. Ašaleju – i mne, ašalelamu, Par garačy raźvjaža jazyk. |